Kako je Triglav, ponos Slovenije, prodat za 5 forinti?
Za cenu koja danas ne pokriva ni žvaku, jedan slovenački sveštenik je 1895. godine kupio nešto što nijedna druga država sveta nije prodavala – vrh svoje najviše planine. Ali priča o Triglavu, koji danas krasi slovenačku zastavu i grb, počinje više od veka ranije, 1778. godine, kada je bogati baron ponudio nagradu za bilo koga ko prvi stigne na vrh koji dotad niko nije osvojio. Dobitnici te nagrade, četvorica muškaraca u drvenoj obići, popeli su se na Triglav osam godina pre prvog uspona na Mon Blan, a 22 godine pre Grosglaknera i čak 87 godina pre Materhorna.
Naslovna fotografija: Andrej Jakobčič Wikimedia Commons
Nagrada od šest dukata za prvi uspešan uspon
Prvi pokušaj uspona na Triglav (2.864m) organizovao je 1777. baron Žiga Zois, bogati vlasnik livnica gvožđa u Kranjskoj i jedan od najvećih mecena slovenačkog narodnog preporoda. Angažovao je botaničara i prirodnjaka Baltazara Haketa, koji je stigao samo do Malog Triglava, odakle je prvi zvanično izmerio visinu planine (“tri hiljade koraka”) i o tome izvestio Zoisa.
Haket je, ujedno, bio i jedan od prvih koji je zapisao pravila za to ko je uopšte “sposoban” za planinarenje. Prema njegovim, danas gotovo komičnim kriterijumima, planinar je trebalo da bude mlad, hrabar, neoženjen (jer strah od gubitka žene navodno umanjuje hrabrost), visine između 150 i 165cm, dobrog vida, jakih pluća, i da se odrekne duvana, vina i tople postelje. Nezadovoljan neuspehom, Zois je godinu dana kasnije raspisao nagradu od šest dukata, poprilično visok iznos za to doba, kao nagradu za onoga ko prvi osvoji Triglav.
Prva uspešna ekspedicija na Triglav
Ekspediciju je predvodio hirurg Lovrenc Vilomicer, jedini član grupe koji nije bio iz Bohinja. Pratili su ga rudar Luka Korošec iz Gorjuša, rudar Matevž Kos iz Jereke i lovac Štefan Rožič iz Savice. Pretpostavlja se da prisustvo dvojice rudara u ekspediciji nije slučajno i da je Zois, koji je u Bohinju imao topionice gvožđa, iskoristio priliku da istraži i moguća nalazišta rude u triglavskom masivu. A rudari iz tih vremena, zahvaljujući svom zanatu, imali su i dobre penjačke veštine.
Godinu dana kasnije, Baltazar Haket i Lovrenc Vilomicer zajedno su popeli Triglav i izmerili njegovu visinu na 3.018,7 metara od nivoa mora. Što će se kasnije ispostaviti da nije tačno, a prva osoba koja je precizno izmerila visniu Triglava na 2.864m je Valentin Stanič, 23. septembra 1808. godine.
Tri dana preko leda i grebena širokog 30 santimetara
Do vrha su peli tri dana. Grupa je 24. avgusta 1778. stigla do Velog polja, gde je tada već postojao pastirski zaklon, a sledećeg dana nastavila ka zapadu tražeći put sa tri strane. Trećeg dana, 26. avgusta, prešli su preko Zelenog plaza, glečera koji je u to vreme bio mnogo veći nego danas, pa sve do grebena između Malog i Velikog Triglava. Greben je bio toliko uzak, svega oko 30 santimetara, da su ga morali jahati. Umesto planinarske obuće, nosili su drvenu obuću (osim Vilomicera, za koga se predpostavlja da je imao kožne čizme). Nema istorijskih tragova ili zapisa koji bi potvrdili da su koristili užariju ili merdevine.
Prvi čovek na vrhu Triglava
Prema Haketovom svedočenju, prvi čovek koji je ikada stao na vrh Triglava bio je rudar Luka Korošec. Njih četvorica, kasnije nazvani “Četiri srčana čoveka”, na vrhu su proveli oko dva sata, ređali kamenje kao dokaz prisustva i dletom u stenu uklesali careve, Zosove, svoje inicijale i drugih lokalnih glavara. Vilomicer je, prema kasnijim zapisima, procenio da na vrhu ima mesta za oko pedeset ljudi i nije pronašao nikakav trag da je iko ranije tamo kročio.
Sam originalni dokument o usponu je danas izgubljen, možda i uništen, a ono što danas znamo zasniva se na izveštaju sastavljenom tek 1821, na osnovu takozvanih “Zoisovih beležaka”. Uspon im tada nije doneo trenutnu slavu, ali su porodice Kos i Korošec u narednim decenijama postale poznate vodičke porodice, koje su u planine vodile pripadnike imućnijih porodica.
Prva žena na Triglavu i “prodaja” vrha
Tek 1870, dvadesetogodišnja Rozalija Škantar iz Srednje vasi postala je prva žena na vrhu Triglava, a ona kasnije postaje čuvarka planinarskog doma na Velom polju.
Ključnu ulogu u razvoju slovenačkog planinarstva odigrao je sveštenik iz Dovja, Jakob Aljaž, koji se na Triglav popeo 1887. Za samo pet forinti, o sopstvenom trošku, otkupio je od opštine Dovje sam vrh planine (čitavih 16m²) i na njemu izgradio kulu koja i danas nosi njegovo ime – Aljažev toranj.
Nasleđe
Do 1895, godine kada je podignut Aljažev toranj, zabeleženo je 223 uspona na Triglav; ubrzo posle Prvog svetskog rata taj broj je narastao na preko 4.000, a 1980-ih se procenjivalo na 15.000-20.000 uspona godišnje. Godine 1978, na 200. godišnjicu prvog uspona, u Bohinju je, četvorki koja je prva popela vrh, podignut spomenik, delo akademskog vajara Stojana Batiča. Danas je stilizovani prikaz Triglava deo slovenačke zastave i grba. A Triglav je verovatno jedina planina na svetu čiji je sam vrh nekada bio privatno vlasništvo kupljeno za sitniš.
