Džordž Malori – Pisma sa krova sveta

Kada bi ga pitali zašto želi da se popne na Mont Everest, Džordž Malori je navodno odgovarao kratko: “Zato što je tu.” Ta rečenica ga je nadživela više od čitavog veka i pretvorila u simbol ljudske tvrdoglavosti pred nemogućim. Ali iza te legende stoji nešto mnogo intimnije. Veliki broj pisama koje je slao ženi, deci, sestri i prijateljima dok se, korak po korak, približavao vrhu sveta i sopstvenoj smrti.

Sin, brat, muž, otac, profesor i istraživač koji je neprestano pisao kući

Malori je rođen 1886. u Češiru, školovao se na Kembridžu, radio kao profesor istorije i učestvovao u Prvom svetskom ratu na Zapadnom frontu. Oženio je Rut Tarner 1914. i imali su troje dece. Kada ga je Komitet za Everest 1921. pozvao da se pridruži prvoj britanskoj ekspediciji, napustio je posao i otisnuo se u Himalaje. Sa sobom je poneo naviku da gotovo svaki dan piše kući.

Iz današnje perspektive posebno je dragocena prepiska koja je sačuvana u celini. Ukupno oko 840 razmenjenih pisama, napisanih između 1914. i 1924, od čega je gotovo 440 napisala sama Rut. Njena pisma, o tome kako mu šalje kolače od šljiva i grejpfrut u rovove, o snegu koji je zavejao Englesku, o njenom preznačajnom, često usamljeničkom životu supruge alpiniste, danas se smatraju važnim izvorom za istoriju svakodnevice žena tog doba.

1921. Prvi pogled na Everes

Ekspedicija iz 1921. bila je čisto izviđačka – trebalo je pronaći i mapirati samu planinu, jer prave karte tog dela Tibeta još nisu postojale. Malori i njegov stari školski drug, Gaj Bulok, probijali su se kroz dolinu Rongbuk i septembra te godine stigli do 7.000 metara na Severnom sedlu, odakle su prvi ugledali moguću rutu ka vrhu. To je bio početak njegove prepiske sa porodicom iz nepoznatih, tada gotovo mitskih predela. Pisma su bila puna oduševljenja, ali i čežnje za domom koji je ostavio.

1922. Svetski visinski rekord uz prvu tragediju

Već sledeće godine vratio se kao deo prve prave ekspedicije koja je pokušala da osvoji vrh. Zajedno sa Edvardom Nortonom i Hauardom Somervelom, bez pomoćnog kiseonika, popeo se na oko 8.225 metara, tadašnji svetski rekord. Ali drugi pokušaj te sezone završio se katastrofom u kojoj je lavina odnela sedam Šerpasa, prve potvrđene žrtve na Everestu ikada. U pismu Rut od 18. maja 1922, uoči jednog od uspona, Malori joj je pisao koliko mu znači da zna da joj je poslao poruku ljubavi, svestan da bi to mogle biti njegove poslednje reči. Osećaj krivice zbog pogibije Šerpasa pratiće ga do kraja, iako ga ništa nije moglo odvratiti od povratka planini.

Po povratku u Englesku, Malori je zarađivao za život predavanjima o Everestu i pisanjem poglavlja za zvaničnu knjigu ekspedicije. Honorar mu je te godine premašio celu njegovu profesorsku platu. Ipak, kada je 1924. pozvan na treću ekspediciju, pisao je sestri Ejvi da ima ozbiljne rezerve prema ponovnom dolasku na Himalaje. Naveo je da je sa Rut o tome dugo razgovarao tokom odmora u Francuskoj i da su na kraju zajedno zaključili da ne sme propustiti priliku. Imao je 37 godina i znao je da mu je to verovatno poslednja šansa.

1924. Poslednje pismo

Treća ekspedicija krenula je pod vođstvom generala Brusa, a kada se on razboleo od malarije, komandu je preuzeo Norton. Malori i mladi Endru Sendi Irvin postali su tim za poslednji pokušaj. Dvanaest dana pre nego što će nestati, 27. maja 1924, iz Kampa I, Malori je napisao Rut svoje poslednje pismo. Ukupno šest strana, upućenih “Mojoj najdražoj Rut”, gde se kroz rukopis može videti u kakvom se stanju i situaciji nalazio. Opisao joj je pad u ledenu pukotinu iz kog se jedva izvukao, kašalj koji ga je danima mučio, i napisao procenu za uspeh -“šanse su 50:1 protiv nas”. Pismo se završava rečenicom koja danas zvuči gotovo proročki – “Sveća dogoreva i moram da prekinem.”

8. jun 1924. Nestanak i smrt

Malori i Irvin krenuli su ka vrhu i poslednji put su viđeni u usponu, na svega oko 250 metara ispod Everesta, pre nego što ih je progutala magla. Nikada se nisu vratili. Vest je u London stigla u šifrovanom telegramu, u kome je jedna kodna reč značila da su obojica poginula, a druga da je ostatak ekspedicije bezbedan. Istog dana, Rut je u Norfolku, na odmoru sa decom, dobila telegram koji joj je saopštio da je ostala udovica.

1. maj 1999. Uspešna akcija pronalaska tela

Tog dana, tim istraživačke ekspedicije “Malori i Irvin”, koju je organizovao Erik Simonson uz pomoć istraživača Johena Hemleba, krenuo je da traga za ostacima dvojice alpinista na severnoj strani Everesta, na visini od oko 8.150 metara. Alpinista Konrad Anker, koji se udaljio od ostatka tima prateći sopstveni instinkt, ugledao je ono što je isprva izgledao kao beo, ravan kamen. Bila su to leđa Džordža Malorija, gotovo savršeno očuvana zahvaljujući permafrostu i suvom, ledenom, vazduhu. Ime na etiketi zašivenoj na odeći potvrdilo je identitet. Telo je pokazivalo delove užeta oko struka, što je ukazivalo da je možda pao dok je bio vezan za Irvina, slomljenu nogu, kao i naočare za sneg spremne u džepu. Ovaj detalj je naveo istraživače da pretpostave da se pad možda dogodio uveče, na povratku sa uspona. Po želji porodice, telo je ostavljeno i sahranjeno na samoj planini.

Tri pisma u maramici i fotografija koja nedostaje

Među stvarima koje je Malori nosio sa sobom na vrh, umotana u maramicu i skrivena u džepu, pronađena su tri pisma. Od njegovog brata, njegove sestre i jednog porodičnog prijatelja. Ta ista pisma danas su deo digitalizovane arhive u Kembridžu, kao poslednje poruke od kuće, koje je poneo na vrh sveta i koja se, za razliku od njega, vratila natrag.

Postoji još jedan detalj koji je najviše uzburkao maštu istraživača 1999. godine. Malori je, prema onome što je kasnije ispričala njegova ćerka Kler, pre polaska obećao Rut da će, ako uspe da se popne na vrh, tamo ostaviti njenu fotografiju koju je stalno nosio sa sobom. Kada su Anker i ostali članovi ekspedicije pažljivo pregledali telo, zatekli su ga u zapanjujuće dobrom stanju. Novčanik, lične isprave, limenka mesnih kockica za supu, džepni nožić, maramica sa monogramom i pisma od brata, sestre i prijatelja bili su i dalje na svom mestu. Fotografije Rut, međutim, nigde nije bilo, iako je sve ostalo iz njegovih džepova preživelo sedamdeset pet godina na ledu gotovo netaknuto.

To što fotografija nedostaje samo po sebi ništa ne dokazuje, lako je mogla ispasti tokom pada niz padinu kao što je mogla ostati na vrhu sveta. Ali u kombinaciji sa ostalim tragovima, ona je postala jedan od najupečatljivijih argumenata onih koji veruju da su Malori i Irvin možda ipak stigli do cilja, dvadeset devet godina pre prvog uspešnog osvajanja Mont Everesta.

Foto aparat Kodak krije odgovor

Malori je navodno nosio i mali Kodakov džepni aparat, kojim je nameravao da fotografiše vrh ako uspeju da stignu do njega. Ta kamera nikada nije pronađena, iako stručnjaci iz Kodaka tvrde da bi film i posle jednog veka na ledu, teoretski mogao da se razvije. Bez toga, ostaje nerešeno pitanje koje muči planinare već sto godina – da li su Malori i Irvin možda stigli do vrha 29 godina pre zvanično priznatog prvog uspona Edmunda Hilarija i Tenzinga Norgeja 1953?

2024. Pisma javno objavljena

Povodom stogodišnjice tragedije, Koledž Magdalen je u aprilu 2024. digitalizovao i prvi put javno objavio celu prepisku, uključujući i ljubavna pisma iz doba veridbe, ratna pisma sa fronta i one poslednje redove sa Everesta. Iste godine, potraga za odgovorima dobila je neočekivan nastavak. Ekipa Nacionalne Geografije, tragajući po Rongbuk glečeru ispod severne strane Everesta, pronašla je čizmu za koju se veruje da je pripadala Endruu Irvinu, u blizini boce sa kiseonikom označene godinom 1923. Sto godina posle nestanka, planina polako otkriva još poneki delić slagalice.

Pisma i Malorijeve stvari na aukcijama i danas

Porodični arhiv u Kembridžu, ma koliko obiman, nikada nije bio jedini čuvar Malorijeve prepiske. Tokom decenija, delovi njegovih pisama pojavljivali su se i na tržištu antikvarnih rukopisa, često otkrivajući delove njegove ličnosti koji nisu ušli u zvanične biografije.

Godine 2015. aukcijska kuća Bonhams prodala je deset pisama koje je Malori pisao Mardžori Holms, mladoj učiteljici sa kojom je prepisku vodio 1923. i početkom 1924, neposredno pre polaska na poslednju ekspediciju. Pisma su prodata za 12.500 funti. Iste godine, ista kuća prodala je i zbirku od 34 pisma i razglednica upućenih Litonu Streičiju, piscu iz Blumsberi kruga, nastalih između 1909. i 1921. za 18.750 funti. U tim pismima otkriva se znatno intimnija i složenija strana Malorijevog života od one koju znamo iz zvaničnih biografija.

Najnovije otkriće u 2026.

Najveća zbirka pisama na tržištu pojavila se 2026, kada je aukcijska kuća Sotheby’s ponudila oko 140 pisama upućenih uglavnom majci, ali i ocu i sestri Meri. Prepisku koja prati ceo njegov život, od detinjstva do poslednjeg pokušaja osvajanja Everesta, zajedno sa prepisima dva opširna pisma koja je slao Rut tokom ekspedicije 1924. Pisma je pronašla žena Malorijevog pranećaka Bila Njutona, u kutiji zaštićenoj rozom trakom.

Pisma su se tako našla na aukciji zajedno sa fotografijama i cepinom koji je Malori koristio u jednoj od ekspedicija, a pre odlaska na poslednju ga je navodno ostavio svojoj sestri Meri. U jednom od pisama, koje je uputio svojoj majici 28. maja 1924. (dan nakon poslenjeg pisma Rut), piše o budućem finalnom usponu – “Velika avantura, ako krenemo pre nego što nas pogodi monsun, uz minimalne šanse za uspeh i prilično velikim šansama da prođemo zaista loše”. Pisma i fotografije su prodate za 48.640 funti, a cepin za 38.400 funti.

I posle 102 godine, legenda živi

Ono što ostaje, kada se sve ove kockice spoje, nije samo priča o osvajanju vrha, nego priča o čoveku koji je, penjući se sve bliže smrti, uporno pisao kući. Pisao je o strahovima, o krivici zbog pogibje Šerpasa, o čežnji za ženom i decom, o sveći koja dogoreva. Everest mu je, na kraju, vratio telo posle sedamdeset pet godina, ali pisma su se vratila mnogo pre toga, a i danas svedoče da je iza izjave “Zato što je tu” stajao čovek koji je i u poslednjim trenucima, mislio pre svega na one koje voli.