Endurance Italia – popeo 20 vrhova za 30 dana
Mesec dana, dvadeset vrhova, bez “karbonskog otiska”. Erve Barmas (Hervé Barmasse), planinski vodič sa Servina i alpinista iz Valtournenša, upravo je završio poduhvat koji je i sam nazvao “nezamislivim na papiru” – popeo se na najviši vrh svake italijanske regije, a između vrhova se kretao isključivo biciklom, pešice i jedrilicom. Na kraju su brojke govorile same za sebe: 4.250 kilometara kopnom, skoro 5.000km ako se računaju i nautičke milje, i više od 81.000 metara uspona – kao da je sa nivoa mora popeo Everest devet puta. Sve to sam, bez podrške motora, po vrelini koja je te iste nedelje otkazala Ironman u Nici.
Naslovna fotografija: Wikimedia Commons
Ko je Erve Barmas
Rođen je 21. decembra 1977. u Aosti, a odrastao je u senci Servina, u dolini Valtournenš, u porodici planinskih vodiča, tri generacije unazad. Otac Marko i deda Mišel bili su alpinisti. Skijaški instruktor postao je 1996, a vodič na Servinu je od 2000. godine, dok od 2007. obučava buduće planinske vodiče na nacionalnom nivou. Na južnoj strani Servina ostavio je trag nizom zahtevnih solo uspona – prvi solo uspon pravcem Kasaroto-Grasi (2002), zatim Defejeovim pravcem za manje od četiri sata (2005), kao i pravcem Spigolo dei Fiori (2007). Posebno simbolično, prvi je solo popeo i prvi ponovio Direttissimu koju je 1983. otvorio upravo njegov otac Marko. Ta porodična i planinarska tradicija objašnjava zašto je za svoj veliki projekat 2026. godine odlučio da pogled okrene ka domaćim, italijanskim planinama.
Endurance Italia, ideja i priprema
Ideja za Endurance Italia je sazrela nakon što je sa dugogodišnjim saradnikom, snimateljem Đakomom Bertetom, završio dokumentarac “Barren Lands” sniman u Africi – sledeći veliki projekat Barmas je želeo da smesti kod kuće. Projekat je najavljen 28. maja, sa startom zakazanim za 4. jun, a prvobitni plan bio je ambiciozniji od onog što se na kraju ostvarilo – preko 6.000 kilometara i 90.000 metara uspona za 30 dana. Tim su, pored Bertea, činili fotograf i fizioterapeut Luka Roli, dok je za deonice morem, između ostrva i kopna, angažovan čuveni jedriličar Đovani Soldini. Barmasu je to bilo prvo iskustvo na jedrilici, i to na trkačkom trimaranu, a kako nema pomorsku dozvolu, Soldinijevo prisustvo bilo je neophodno. Poduhvat je dobio pokroviteljstvo Italijanskog planinarskog saveza (CAI), dok je kao pokretni kamp – prostor za odmor, fizioterapiju i mobilni studio za snimanje materijala za budući dokumentarac – poslužio kamper italijanskog proizvođača Giottiline, po uzoru na slična rešenja koja koriste i drugi vrhunski endurace sportisti poput Kilijana Žornea i Matea Žakmuda.
Start sa Sardinije, uz pomoć jedra
Poduhvat je počeo 4. juna u mestu Kala Gonone na Sardiniji, usponom na Punta la Marmora (1.834m), najviši vrh te regije. Do Sicilije, gde ga je čekao uspon na Etnu, Barmas je doplovio jedrilicom zajedno sa Soldinijem – prva od nekoliko pomorskih deonica koje su povezivale ostrva sa kopnom.
Kroz Apenine do vrata Alpa
Sa Sicilije je usledio niz vrhova centralne Italije: Gran Saso (Abruco), Monte Vetore (Marke), Cima del Redentore (Umbrija), Monte Cimone (Emilija-Romanja) i Monte Prado (Toskana). Do 23. juna, tri nedelje od starta, Barmas je već prešao 14 regija i osvojio 14 vrhova, a prolazak kroz Liguriju označio je ulazak u alpski luk i početak najzahtevnijeg dela poduhvata.
Talas vrućine kakav Evropa nije pamtila
Upravo taj alpski deo poklopio se sa talasom vrućine koji je pogodio Italiju – temperature do 42°C, sa osećajem i do 45°C, toliko ekstremne da je u istom periodu otkazan Ironman u Nici. Kopernikus je naknadno potvrdio da je jun 2026. bio najtopliji zabeležen jun za zapadnu Evropu, dok su italijanske regionalne agencije za zaštitu životne sredine (SNPA) taj talas opisale kao izuzetno intenzivan, sa značajnim temperaturnim anomalijama. Barmas je zbog toga morao da skraćuje i menja biciklističke deonice, dok je planirani uspon ostao praktično nepromenjen. Na samim vrhovima, granica smrzavanja snega bila je iznad 4.500 metara, a loši vremenski uslovi i nevreme na Alpima posebno opasni. Iz tih razloga morao je da se penje brže i u neuobičajeno doba dana kako bi vrhove osvojio pre oluja. Paradoksalno, baš zbog toga je na pojedinim od najposećenijih alpskih vrhova ostao potpuno sam, iako su to inače leti prilično prometne planine.
Ljudi duž puta
Na više lokacija čekali su ga alpinisti, trekeri, članovi CAI-ja i slučajni prolaznici sa transparentima, zastavama, slatkišima, ponekad i pivom, dok su mu se na pojedinim deonicama, prema jednom od izvora, pridružili i saputnici po imenu Igor i Lorenco. Baš ta podrška, kaže Barmas, davala mu je snagu da nastavi kada mu je telo govorilo da stane, i zahvaljujući njoj je uspeo da se kreće ceo mesec bez ijednog dana odmora.
Poslednji vrh i dolazak u Trst
Sa zapadnih Alpa – Monte Roza u Pjemontu, Mon Blan u Dolini Aostе i Pico Bernina u Lombardiji – ruta je nastavila ka istoku, kroz Trentino-Alto Adiđe (Ortles) i Veneto (Marmolada), do Furlanije-Julijske krajine, gde je 3. jula osvojen Monte Koljans, poslednji vrh poduhvata. Već sledećeg dana, 4. jula, Barmas je stigao u Trst i zatvorio krug koji je počeo na suprotnom kraju zemlje. Zvanično je poduhvat predstavljen javnosti 8. jula, sa konačnim brojkama: 4.250 kilometara kopnom (skoro 5.000 sa jedrenjem), preko 81.000 metara uspona, prosek od 137 kilometara dnevno, dvadeset vrhova, mesec dana, nijedan dan odmora, 0 carbon footprint-a. Endurance Italia, uspešno završen projekat.
Šta sledi?
Snimljeni materijal, prikupljan od prvog dana, od samog starta je bio namenjen novom dokumentarnom filmu na kom Barmas sarađuje sa Bertetom i Rolijem, a u italijanskim planinarskim krugovima nagoveštava se i mogućnost knjige o putovanju. Osim što je alpinista i vodič, Barnas je i pisac. On poručuje da mu je sport, i ovoga puta, poslužio kao univerzalni jezik koji povezuje ljude, predele, kulture i priče, a upravo susreti uz put, kaže, ostaju ono čega će se najviše sećati.
