Put od gubitka obe noge do Sedam vrhova! Hari Buda Magar

Nakon što je 2010. godine izgubio obe noge u eksploziji kao pripadnik britanske vojske, Hari Buda Magar je 6. januara 2026. godine osvojio i poslednji od sedam najviših vrhova sveta, Vinsonov masiv (Mount Vinson 4.892 m) na Antarktiku. I pored dvostruke amputacije iznad kolena, ovaj Nepalac rođen 1979. godine u selu Mirul, pored brojnih prethodnih rekorda koje drži, dodao je i ovaj – Seven Summits.

Hari je priznao da je uspon bio izuzetno težak, a uslovi toliko surovi da je delove planine morao da savladava bukvalno puzeći na sve četiri. Ipak, ti teški trenuci dok je puzao preko stenovitih grebena pružili su mu neverovatan pogled na antarktičke vrhove koji paraju oblake.

Njegova poruka svetu je jasna: „Uz dovoljno odlučnosti, sve je moguće”, obraćajući se podjednako osobama sa invaliditetom i onima bez njega. Poručio je da nas invaliditet ne sme ograničavati u snovima i da se do cilja može stići ako smo spremni da prilagodimo svoj pristup ili potražimo pomoć. Njegov zaključak je motivišući: „Ako sam ja, kao porodičan čovek iz Kanterberija, uspeo ovo da ostvarim, onda to može svako.”

Vojna karijera u Gurkama

Hari Buda Magar se pridružio britanskoj vojsci sa 19 godina kao pripadnik elitne britanske jedinice „Gurke“ (Royal Gurkha Rifles). Tokom svoje službe, bio je angažovan na čak pet kontinenata, učestvujući u brojnim obukama i borbenim operacijama. Gurke su vojnici iz Nepala koji već više od 200 godina služe u sastavu britanske. Kada je Indija postala nezavisna država, Gurke su i dalje zapošljavane u britanskoj i indijskoj vojsci ali sa izuzetno niskim platama. U današnje vreme, Gurke se ne tretiraju kao plaćenici već kao pravi pripadnici britanske vojske.

Gubitak obe noge u eksploziji i borba sa depresijom

Tokom službe u Avganistanu 2010. godine, Magar je nagazio na eksplozivnu napravu. Usled siline eksplozije zadobio je brojne teške povrede, a lekari su bili primorani da mu amputiraju obe noge iznad kolena. Njegov oporavak bio je izuzetno težak. Hari je prolazio kroz razne faze, od depresije, preko alkoholizma, do suicidnih misli. Ali kako je naveo, tokom jednog intervjua nakon osvajanja Everesta, u pojedinim momentima, delovalo mu je da život nema nikakvog smisla, bio je spreman da umre, ali ga je u životu održala porodica. Nije želeo da oni pate zbog njegovih odluka, pa je prelomio da će nastaviti da se bori isključivo zbog njih, iako u tim trencima uopšte nije znao šta bi sa sobom. Tražeći izlaz iz tog mraka, bavio se raznim sportovima, od kajaka, raftinga, skijanja, golfa, jahanja, biciklizma preko sportskog penjanja i na kraju alpinizma, koji mu je doneo potpuno novu svrhu u životu.

Projekat 7 vrhova i osvajanje Mont Everesta

Nakon što je ponovo stao na noge, tačnije na proteze, Hari je počeo da pomera granice. Prvi veliki uspeh postigao je u septembru 2017. godine kada je osvojio vrh Mera u Nepalu (6.476m). Tim usponom je ušao u istoriju kao prva osoba sa obostranom amputacijom natkolenice, kojoj je to pošlo za rukom.

Ohrabren tim uspehom, zacrtao je sebi najveći mogući cilj, krov sveta, Mont Everest. Međutim, tu je udario u administrativni zid kada je 2018. aplicirao za dozvolu. Vlada Nepala je 2017. godine uvela sramnu zabranu uspona na Everest, osobama koje samostalno penju, osobama sa invaliditetom i slepim ljudima, navodno zbog bezbednosti.

Za Harija to nije bila samo prepreka, već direktna uvreda. Umesto da odustane, on je pokrenuo drugu vrstu bitke, pravnu. Bio je na čelu kampanje koja je tražila ukidanje ove diskriminacije, tvrdeći da planina treba da bude dostupna svima koji imaju snagu i volju, bez obzira na fizička ograničenja. Ta borba se isplatila, jer je pod pritiskom javnosti i boraca za ljudska prava, Vrhovni sud Nepala poništio zabranu, čime su vrata Everesta ponovo otvorena za sve.

Vrh sveta je ipak nastupio malo kasnije, 19. maja 2023. godine, Hari Buda Magar je popeo Mont Everest (8.848m) i time još jednom ušao u istoriju. Bio je to trijumf volje nad telom, ali za njega to nije bio kraj puta, već „samo“ najviša tačka u pohodu na Sedam vrhova.

Taj put je trajao godinama, a Hari je redom nizao vrhove, prilagođavajući se najsurovijim uslovima na planeti:

• Kilimandžaro (Afrika, 5.895 m), septembar 2016.
• Monblan (Francuska, Evropa, 4.810 m), avgust 2019.
• Mont Everest (Nepal, Azija, 8.848m), maj 2023.
• Akonkagva (Argentina, Južna Amerika, 6.961 m), januar 2024.
• Denali (Aljaska, Severna Amerika, 6.190 m), jun 2024.
• Piramida Karstens (Indonezija, Australija i Okeanija, 4.884 m), mart 2025.
• Vinsonov masiv (Antarktik, 4.892 m), januar 2026.

Osvajanjem poslednjeg od Sedam vrhova, Hari je zatvorio jedno poglavlje svoje borbe, ali njegova misija se nastavlja. Veliki deo svog vremena posvetio je humanitarnom radu, prikupljajući značajna sredstva za organizacije koje pomažu ratnim veteranima i osobama sa invaliditetom. Njegov cilj je da osnaži druge da se vrate u život, baš kao što je i on to učinio. Kroz svoje podvige, on aktivno promoviše prilagođavanje sportova i aktivnosti osobama sa telesnim oštećenjima, boreći se da svet postane pristupačnije mesto za sve.