Srbija K2 2008: Na današnji dan u 24 sata, poginulo je 11 alpinista

Sve uspešne ekspedicije liče jedna na drugu, a svaka nesreća na planini je nesrećna na svoj način – Moglo bi se reći po ugledu na Tolstoja. I dok dobijamo potvrdu o pogibji svih 10 članova ekspedicije na Broad Peaku, koje je zahvatila lavina, uključujući legendu Nirmal Nims Purja, prisećamo se jedne od najvećih tragedija alpinizma, na “komšijskom” K2, koja se odigrala prvog i drugog avgusta 2008. godine.

K2 nosi mnoga imena iz različitih jezika i kultura – Mount Godwin-Austen, Lambha Pahar, Chogori, Kechu, Dapsang – ali je među alpinistima poznata i po nadimku Divljačka Planina (Savage Mountain). Nažalost, pre tačno18 godina ovaj nadimak je apsolutno potvrđen, jer je planina u 24h uzimala planinare maltene jednog po jednog – kroz niz ljudskih grešaka, nesrećnih okolnosti i prirode koja je učinila svoje.

Već tokom pokušaja završnog uspona, prvi je život izgubio Dren Mandić (32), alpinista iz Subotice i član ekspedicije “Srbija – K2 2008”. Nakon toga, nesreće su nastavile da se ređaju, a osamnaest godina posle, ova tragedija i dalje važi za jednu od najkontroverznijih u istoriji alpinizma. O njoj je napisano nekoliko knjiga i snimljeno više dokumentarnih filmova, a sve sa pomalo drugačijom verzijom događaja, dok na neka pitanja odgovori verovatno nikada neće stići.

Naslovna fotografija: Maria Ly

Zašto baš K2?

K2, bez obzira što je za 237m niži od Everesta, među alpinistima se smatra daleko težim i opasnijim usponom. Ed Viesturs, Amerikanac koji je popeo sve vrhove preko 8.000m bez pomoćnog kiseonika, opisao je K2 kao sveti gral alpinizma. U intervjuu za Outside Magazine, 24.9.2008, rekao je: “Uspon na K2 je važniji od uspona na Everest. Ljudi su spremni da se izlažu dužim i većim naporima zbog njega.” Takođe je naveo da se veliki broj ekspedicija te sezone našao baš tu zbog vrlo niske cene dozvole. Pakistanska vlada je od 2003. spuštala cenu dozvola za Karakorum regiju i do 95 odsto, pa je tim od sedam penjača te sezone mogao da pokuša uspon na K2 za svega 6.000 dolara.

1. avgust, K2 2008. – Trideset penjača sa istim ciljem

Sezona na K2 uobičajeno traje od juna do avgusta, ali je te 2008. loše vreme čitava dva meseca sprečavalo bilo kakav pokušaj uspona na vrh. To vreme ekipe su koristile za aklimatizaciju i opremanje viših kampova. A krajem jula, više ekspedicija je i dalje čekalo priliku, neke od njih gotovo dva meseca. Kada je najavljeno poboljšanje vremena, ekipe su se 31. jula okupile u Kampu 4 (oko 7.900m) i odlučile da udruženim snagama postavljaju užariju već u noći, 1. avgusta.

Na okupu se tako našao multinacionalni sastav od oko 30 penjača. Tu su bili Norvežani, predvođeni bračnim parom Sesilijom Skog i Rolfom Baeom. Holandski tim “Norit”, sa vođom Vilkom van Rojenom, Ircem Gerom Mekonelom i šerpom Pembom Đaljeom. Južnokorejska ekspedicija, uz nekoliko šerpasa u pratnji. Američka ekspedicija – Erik Mejer, Fredrik Štrang, Čering Dorđe, kao ravnopravan član o sopstvenom trošku, ne kao šerpa. Francuz Ig d’Oberedova sa svojim pakistanskim visinskim nosačem Jehanom Begom. Srpski tim, u sastavu Iso Planić, Predrag Zagorac i Dren Mandić. Kao i dva solo penjača – Španac Alberto Zerain i Italijan Marko Konfortola.

Prvi problemi sa fiksnom užarijom

Uspon je išao klasičnom Abruzzi rutom, najčešće korišćenim putem ka vrhu K2. Da bi izbegli gužvu i ubrzali uspon, sve ekipe su se pre polaska dogovorile oko nečeg naizgled jednostavnog – zajednički će, unapred, postaviti fiksnu užariju kroz najopasniju deonicu te rute, Bottleneck. Strmi kuloar koji se provlači ispod ogromnih visećih ledenih gromada (serakova), spremnih da se u svakom trenutku otkinu. Posao je pripao pakistanskim visinskim nosačima, pod vođstvom najiskusnijeg među njima, Šahina Bega, koji je jedini od svih prisutnih ranije već stajao na vrhu K2. Korejski tim je trebalo da naknadno proveri da li je sve postavljeno kako treba.

Plan je propao gotovo pre nego što je i počeo, jer je Šahin Beg mučen simptomima visinske bolesti, morao da se vrati pre nego što je započeto postavljanje užarije. Bez Bega, ekipa nosača i šerpi koja je trebalo da probije stazu i krene tačno u ponoć, jednostavno nije izašla iz šatora. Ulogu je na sebe preuzeo šerpa Pemba Đalje, uz Alberta Zeraina i još nekolicinu penjača, ali su već tada kasnili 75 minuta. Korejski tim je trebalo naknadno da proveri da li je sve ispravno postavljeno – prema Vilku van Rojenu, to nisu učinili (prema nekim verzijama događaja, korejski tim je trebalo da obezbedi Bottleneck ali zbog jezičke barijere je došlo do nesporazuma).

Kada su glavne grupe krenule naviše, u tri ujutru, zatekle su užariju razvučenu tik iznad Kampa 4. Kada je ekipa koja je opremala stazu, stigla do Bottleneck-a, ponestalo im je užarije, što je dodatno usporilo napredovanje. Sama Sesilija Skog je kasnije, u intervjuu za Base Camp Magazine, pomenula da je uže potrošeno na mestima gde uopšte nije bilo neophodno. Nije preostalo ništa drugo nego da se Vilko van Rojen vrati i skine uže sa nižih delova staze, kako bi se njime obezbedili kritičniji delovi, uz gubitak velikog broja sati.

To kašnjenje je nekolicinu penjača nateralo da na vreme odustanu. Iz američkog tima Erik Mejer i Fredrik Štrang vratili su se u Kamp 4, procenivši da će na vrh stići suviše kasno i da je dodatni rizik zbog gužve i kašnjenja na prepunom Bottleneck-u prevelik. Nakon njih su odustali Kris Klinke, kao i Holanđanin Jele Stejlman, koji je imao problema sa promrzlinama na stopalima.

Prvi pad sa Bottleneck-a – Dren Mandić

Kroz Bottleneck je prolaz obezbeđen tek oko osam ujutro. Prema pismu Nazira Sabira od 18.08.2008, tadašnjeg predsednika Alpinističkog kluba Pakistana, do prvog pada je došlo tačno u 11:12, tek nakon što se kolona satima probijala kroz najopasniji deo rute. Dren Mandić se otkačio sa fiksnog užeta da bi propustio Sesiliju Skog, jer je nameštao bocu sa kiseonikom. U tom trenutku izgubio je oslonac i pao. Prilikom pada oborio je Skog ali ona i dalje vezana za uže ostala, dok se Dren survao sa oko 8.200m skroz do 8.020m. Neki od penjača koji su to gledali odozgo tvrde da je posle pada čak ustao na noge, pa su na trenutak pomislili da je dobro.

Zvanično saopštenje srpskog tima je glasilo – “Iso Planić je bio prvi naš penjač koji je izašao na vrh Botelneka iza njega se, sa drugim penjačima nalazio Dren Mandić i nešto ispod njega Predrag Zagorac. Kada je Dren izašao na traverzu u Botelneku krenuo je ka levoj strani, suprotno od mesta na kome je bio Iso Planić, a iza njega je bila norveška alpinistkinja Cecilija. Postoji nekoliko razloga zbog kojih je Dren promenio odluku da se prebaci na desnu stranu pomenute traverze. Hteo je da izbegne gužvu na levoj strani i da se pridruži Isu Planiću i da usput promeni bocu sa kiseonikom. Međutim, morao je da se mimoiđe sa pomenutom Norvežankom Cecilijom za šta je morao da otkopča svoje osiguranje. Tada se dogodila tragedija jer je u tom mimoilaženju Dren izgubio oslonac usled njihanja užeta i ledene police na kojoj je stajao. Pao je zajedno sa Cecilijom koju je spasilo osiguranje, a pošto je Dren bio iskopčan sa užeta ništa ga nije zadržalo. Trenutak njegovog pada je videla samo Cecilija, a Iso i Peđa su videli Drena kada je već padao.”

U tom momentu ekspedicija za srpsku ekipu je okončana, a Planić i Zagorac su krenuli da pomognu Mandiću. Prema pisanju Base Camp Magazine iz 2018. penjači zatečeni na traverzi raspravljali su svega tri-četiri minuta o tome da li neko treba da se spusti i pomogne. Zaključili su da je dovoljno timova ispod njih i odlučili da nastave dalje ka vrhu. Sve ovo iz kampa 4 je posmatrao Fredrik Štrang, odlučio je da proveri šta se dogodilo i pomogne, pa je krenuo prema Mandiću. Kad je stigao, zatekao je Predraga Zagorca i Isu Planića, uz pakistanskog nosača, kako već stoje nad telom. Pronašli su ga svega petnaest minuta posle pada, bez pulsa i sa teškim povredama na oko 8.020m i odlučili da ga spuste do kampa 4 i organizuju dostojan oproštaj.

Druga smrt – Jehan Beg

U spuštanju je pomagao i Jehan Beg, pakistanski visinski nosač koji je te sezone radio za francuski tim Ig d’Oberedove. Begu planine nikada nisu bile prava strast, nego način da izdržava porodicu u Šimšalu, malom planinskom mestu na severu Pakistana, gde je na njima počeo da radi još kao dete. Sa prethodne ekspedicije bio je otpušten pošto je odbio da nosi opremu kroz ono što mu je izgledalo kao očigledna lavinska zona. Da nađe posao u francuskom timu pomogao mu je njegov prijatelj Šahin Beg, čovek koji je taj dan, zbog visinske bolesti, morao da napusti vođenje postavljanja fiksne užarije.

Već tog jutra, nekolicina penjača primetila je da se Jehan čudno ponaša, najverovatnije usled visinske bolesti. Više penjača je pomenulo da je čas nudio pomoć, pa je odbijao, pa se ponovo vraćao i tako se našao u grupi koja je spuštala Mandićevo telo. Fredrik Štrang koji je kasnije izjavio, da je znao da da je Dren već mrtav, ne bi rizikovao sopstveni život pokušavajući da ga spusti. U dokumentarcu “The Summit”, trneutak smrti Jehana Bega je zabeležen audio snimkom. Štrang je prilazeći grupi okupljenoj oko Drena, snimao dešavanje, kada im je prišao stavio je kameru u džep ali je zaboravio da isključi snimanje. Na audio snimku se čuje dogovor i trenutak kada se Jehan Beg okliznuo. Na snimku se čuje kao Štrang panično viče: “Pusti uže!” (Release the rope!), više puta. Beg je pustio uže ali umesto da pokuša samospašavanje cepinom, samo je otklizao niz ledenu padinu, sve dok nije nestao ka kineskoj strani planine. Nikome od prisutnih nije bilo jasno zašto nije ništa preduzeo kako bi pokušao da se spase.

Štrang je odustao od daljeg spuštanja tela i nastavio sam. Srpski tim je procenio da je dalja akcija spuštanja tela suviše rizična i odlučeno je da ga tu ostave. Osigurali su telo, da ne kliza dalje, umotali u srpsku zastavu, na visini od oko 7.900m. Dalje što je usledilo je niz pogrešnih procena i odluka, uz nepredvidivost same planine i prirode.

Vrlo spor napredak ka vrhu

Dok se ispod Bottleneka odigravala tragedija, grupe iznad nastavile su uspon ali uz veoma spor napredak. U jednom momentu Pemba Đalje, uznemiren nesrećama i svim kašnjenjima u odnosu na originalni plan, predložio je svima oko njega da odustanu i vrate se. Marko Konfortola ga je, međutim, nagovorio da nastave kroz kratak motivacioni govor, uz podsećanje da su i prvi penjači koji su 1954. osvojili K2, Italijani, na vrh stigli tek oko 18 časova. Bio je to poslednji trenutak kada se tragedija možda mogla ublažiti.

Prema evidenciji koju je sastavio Base Camp Magazine, na vrh se stizalo ovim redom: Alberto Zerain 15:30h, Pasang Lama u 17h, Lars Nesa pola sata kasnije, Kim Jae-Su i Sesilija Skog u 18h, Go Mi-Sum i Dong Đin-Hvang deset minuta posle, Kjong-Hjo Park i Čering Dorđe u 18:15, Ig d’Oberedova i njegov nosač Karim Meherban u 18:40, holandski tim Norit tek u 19:20, a Marko Konfortola poslednji, oko 19:30. Jedini koji je izbegao ovu kobnu gužvu bio je Alberto Zerain, sam fiksirajući put preko traverzi za sve ostale iza sebe, pa se bez ikakvih problema spustio nazad kroz Bottleneck dok su ostali još uvek bili na putu ka vrhu. Na spustu je sreo Larsa Nesu, koji se kretao ka vrhu i rekao mu da je do vrha ostao samo još jedan sat hoda.

Treća smrt – Rolf Bae

Među penjačima koji su se tog popodneva probijali ka vrhu bili su i Sesilija Skog i njen suprug Rolf Bae. Upoznali su se 2003. na Elbrusu, a Rolf ju je zaprosio dok su zajedno na skijama prelazili do Severnog pola. Otad su zajedno učestvovali na brojnim ekspedicijama, uključujući osvajanje oba pola planete, a venčali su se 12. maja 2007. Na završnom usponu su bili sa Larsom Nesom.

Lars Nesa je stigao na vrh u 17:30, a za njim i Sesilija u 18h. Rolf je odlučio da odustane od uspona na stotinak metara ispod vrha i da sačeka Sesiliju i Larsa. Kada su njih dvoje stigli do mesta gde ih je Rolf čekao, svo troje su nastavili silazak zajedno. Do tragedije je došlo oko pola devet uveče, dok se troje penjača spuštalo ka traverzi koja vodi ka Bottleneck-u.

Navodno, pred traverzu, Nesa je pitao Rolfa da li želi da on ide prvi. Na šta mu je Rolf odgovorio: “Lars, ja idem prvi, ti pripazi na moju ženu” – što su bile njegove poslednje reči. Krenuo je i nekoliko sekundi kasnije, iznad njih otkinuo se ogroman komad leda i bacio Rolfa niz padinu. U tom trenutku pokidana je sva fiksna užarija, koja je trebala da služi za sve one koji su još uvek bili na silasku iznad. Sesilija, koja je bila druga u nizu, kada je stigla blizu traverze, videla je Rolfa pedesetak do sto metara ispred sebe. Prema njenim navodima, osetila je trzaj užeta i podrhtavanje tla, a kada je pogledala, Rolfovo čeono svetlo je nestalo niz padinu. Nesa i Skog nastavili su niz planinu potpuno bez osiguranja i tokom noći nekako uspeli da stignu do Kampa 4.

Noć na planini i ostale smrti

Bez fiksne užarije, Bottleneck je preko noći postao još opasniji teren. Penjači zarobljeni iznad njega, u zoni smrti iznad 8.000m, nisu sa sobom nosili dodatnu opremu za osiguranje. Računali su na uže koje više nije postojalo. Prema Vilku van Rojenu, među zarobljenim penjačima zavladala je panika. Jedni su pokušavali da se spuste kroz mrak, drugi su odlučili da bivakuju tokom noći i sačekaju jutro.

Spasavanje Pasang Lame

Jedna od tih priča silaska, danas se smatra jednim od najhrabrijih trenutaka u istoriji alpinizma. Priča šerpe Čeringa Dorđea, koji se ekspediciji pridružio kao ravnopravan član američkog tima, bez pomoćnog kiseonika, kako bi K2 dodao na sopstveni vodički CV. U intervjuu za CBC Sports, 25. oktobra 2018. je prepričao šta se dešavalo te noći. Pomenuo je kako je zaspao na ivici stene iznad Bottleneka, probudio se oko 22h i počeo da doziva Pasanga Lamu i Pembu Đalje koji su bili sa njim. Pomislio je da ih je odnela lavina ali je shvatio da oko njega nema nikoga i da je spavao čitavih sat vremena. U pokušaju da nastavi, pao je pedesetak metara, ali se sam zaustavio cepinom, a nastavivši dalje, naišao je na Pembu Đalje i Pasanga Lamu. Pemba je otišao dalje u potragu za užetom, ostavljajući Čeringa i Pasanga, koji je ranije tog dana ostao bez sopstvenog cepina. Pasang je svoj cepin dao drugom penjaču, misleći da mu neće biti potreban zbog postavljene fiksne užarije.

Čering nije oklevao – kratkim užetom vezao je Pasanga za sopstveni pojas i sa jednim cepinom za obojicu, počeli su da seku put niz gotovo vertikalni ledeni zid. Posle dvestotinak metara, Pasang je izgubio oslonac i obojica su poletela niz padinu. I ovog puta Čering je uspeo da zabode cepin u pukotinu i to ih je zaustavilo, dovoljno da nastave dalje do bezbednog. Za ovaj podvig, Klub istraživača mu je dodelio počasno članstvo i nagradu “Tencing Norgej”, nazvavši ga “jednim od najhrabrijih spasavanja u istoriji penjanja”, a ova priča se našla u knjizi “Buried in the Sky”.

Pemba Đalje je, u međuvremenu, uspeo da se, bez ikakvog osiguranja, spusti do Kampa 4 pre ponoći. Dvoje članova južnokorejske ekipe takođe su, uz pomoć dvojice šerpi iz drugog korejskog tima, uspeli da se probiju kroz mrak i stignu do bezbednog.

Nestali u mraku

Kas van de Gevel i Ig d’Oberedova odlučili su svako za sebe da pokušaju da savladaju traverzu po mraku. D’Oberedova i Karim Meherban, njegov pakistanski visinski nosač, poslednji put su viđeni zajedno kako se sa vrha vraćaju u kasnim satima 1. avgusta. Negde iznad Bottleneck-a su se razdvojili u mraku, a tačan redosled onoga što je usledilo ostaje nejasan, sastavljen uglavnom od hipoteza.

Prema jednom od tumačenja, d’Oberedova je nastavio sam, prošao pored Kasa van de Gevela, poslednjeg koji ga je video živog, a zatim, spuštajući se niz uže, jednostavno stigao do kraja užeta i pao. Karim, dezorijentisan, nije pratio njegov put već je skrenuo levo, iznad takozvane “Snežne kupole” i preživeo noć bivakujući na visini od preko 8.200 metara, bez kiseonika. Konfortola, van Rojen i Mekonel su, u međuvremenu, ne uspevši da pronađu fiksnu užariju, odlučili da i sami provedu noć na otvorenom. Konfortola je kasnije tvrdio da je tokom bivaka čuo vrisku i video kako svetlo čeone lampe nestaje ispod njega, odmah nakon zaglušujućeg zvuka koji je dopirao sa polja serakova.

Sledećeg jutra, fotografije koje je snimio van Rojen prikazuju siluetu nalik penjaču iznad polja serakova, dok devet sati kasnije, na novom snimku, silueta je nestala, a ostaje samo trag čizama koji vodi pravo ka ledenim gromadama. Van Rojen u svojoj knjizi “Surviving K2” iznosi teoriju da je to bio upravo Karim, koji je i dalje sam i dezorijentisan, zalutao na polje serakova, gde ga je zahvatio ili je možda čak i sam izazvao, još jedan odron leda.

Korejski tim zapetljan na traverzi

Oko 3h ujutru 2. avgusta, troje korejskih penjača – Kjong-Hjo Park, Hjo-Đjong Kim i Dong-Đin Hvang – i njihov šerpa Jumik Bote doživeli su nezgodu u pokušaja da pređu traverzu i ostali zapetljani u pokidanoj užadi, pojedini naglavačke ali živi.

Vilko Van Rojen je ujutru prestao da traga za fiksnom užarijom i krenuo sam na dole. Kako sam navodi, vid mu se pogoršavao, plašio se snežnog slepila i znao je da mora brzo da se spusti. Na putu je naišao na zapetljanu grupu, na samoj ivici stene, pojedine krvave, ali sve žive. “Samo sam se spuštao, i odjednom su ti Korejci prosto visili tamo. Pomislio sam – šta li, dođavola, oni tu rade? Nisam ništa razumeo”, ispričao je kasnije. Dao im je rezervne rukavice i nastavio dalje, bez mogućnosti da im pruži dalju pomoć zbog sopstvenog stanja.

Za to vreme, Pemba iz Kampa 4 fotografisao je “obešene” penjače, dok je korejski vođa, gospodin Kim, predlagao zajedničku akciju spasavanja. Američki tim je odbio da učestvuje, tvrdeći da nemaju dovoljno ljudi i da ovo nije vođena tura u kojoj mogu da “skidaju ljude sa planine”. I Štrang je odbio, procenivši da troje zarobljenih već izgleda mrtvo i bez pomoći. Kim je na kraju poslao dvojicu svojih šerpi u spasilačku akciju.

Konfortola i Mekonel su do te iste grupe stigli kasnije tog jutra i satima pokušavali da ih oslobode. Konfortola tvrdi da se Mekonel, posle najmanje sat i po zajedničkog rada, iznenada počeo uspinjati nazad uz planinu, Takvo ponašanje je pripisao visinskoj bolesti i konfuziji. Konfortola je, prema sopstvenim navodima, nastavio sam da pomaže Jumiku Boteu, dajući mu sopstvenu opremu, pre nego što je potpuno iscrpljen, odlučio da krene dalje.

Nešto kasnije, šerpe Šering Bote i Pasang Bote stigli su do vrha Bottleneck-a i radiom javili Pembi radosnu vest, da su pronašli Jumika Botea i dvojicu Korejaca, žive. Međutim, samo nekoliko minuta posle te poruke, nov odron leda odneo je svo četvoro, uključujući i samog Pasanga Botea. Gera Mekonela je, prema kasnijoj rekonstrukciji zasnovanoj na fotografijama i radio-vezi, verovatno zahvatio poseban odron, a njegovo telo do danas nije pronađeno. Broj žrtava se tako popeo na jedanaest.

Postoje ipak i alternativne teorije koje redosled događaja dovode u pitanje, kao i da li je Karim doprineo smrti Korejaca i šerpa, ko je tačno bio penjač u crveno-crnom odelu, koga je Pasang Bote video kako ga odnosi odron zajedno sa Korejcima (Mekdonel ili Karim, imali su sličnu boju opreme).

Spašavanje preživelih i dalje kontroverze

Marko Konfortola izvučen je posle trideset šest sati provedenih u zoni smrti, sa teško promrzlim stopalima. Osamnaest sati kasnije pronađen je i Vilco van Rojen, koji je gore proveo čak šezdeset sati – jedan od retkih ljudi u istoriji alpinizma koji je preživeo dva uzastopna bivaka iznad 8.000 metara.

Obojica su, zbog promrzlina, ostali bez svih prstiju na nogama. Pakistanska vojska je 4. avgusta helikopterima počela evakuaciju povređenih iz baznog kampa. Konfortola je za italijansku agenciju ANSA opisao spuštanje kao pravi pakao, rekavši da je u jednom trenutku od potpune iscrpljenosti, čak i zaspao usred snega. Doktor Erik Mejer, koji ga je dočekao u baznom kampu, za NPR je rekao da je bio veoma iscrpljen, ali da je uspevao sam da hoda, uz pomoć štapova.

Ko je zaista spasavao Korejce – spor koji traje do danas

Najveća kontroverza čitave tragedije vezana je za poslednje sate Gera Mekonela. Konfortola je bio prvi preživeli koji je progovorio za medije. Na aerodromu u Milanu izjavio je da je upravo on, satima, pokušavao da spase korejske penjače i da mu je to “izašlo iz srca”. Njegova verzija je, jednostavno zato što je stigao do novinara pre svih ostalih, u početku prihvaćena kao merodavna. Za to vreme, Pemba Đalje, čije će svedočenje kasnije preokrenuti čitavu priču, još uvek se probijao nazad kroz Karakorum.

Kada je Mekonelova porodica doputovala u Islamabad da traži odgovore, Konfortola im je ispričao da su on i Mekonel zajedno gledali penjače kako nestaju u mraku, te da su zajedno odlučili da provedu noć u planini. Dodatno je tvrdio da im se van Rojen pridružio nešto kasnije. Van Rojen je ovu verziju osporio. Po njegovoj verziji događaja, sva trojica krenula su i bivakovala zajedno, od samog početka.

Pravi preokret desio se kada se pojavila Pembina verzija, potkrepljena fotografijama sa kamere koju mu je Mekonel poklonio na samom vrhu. Snimci su pokazali da je upravo Mekonel, a ne Konfortola, oslobodio zarobljene šerpe iz užadi i nastavio da im pomaže satima nakon što su ga i Konfortola i van Rojen odavno napustili. Mekonelova devojka Eni Starki kasnije je izjavila da se Konfortolina priča stalno menjala upravo zato što nije bilo nikog ko bi mu protivrečio, svi ostali svedoci tog dela priče bili su mrtvi.

Portal HuffPost je, kad se pojavila Pembina verzija, otvoreno napisao da mediji duguju izvinjenje porodici Gera Mekonela, jer su njegove poslednje postupke isprva pogrešno predstavili kao iracionalne, kao proizvod hipoksije i konfuzije, dok sve upućuje na to da je hrabro nastavio da pokušava da spase ljude sve do trenutka sopstvene smrti. Sam Pemba je kasnije sažeo čitavu tragediju jednom rečenicom: “Da su se svi vratili posle pada srpskog penjača, mislim da bi na planini bila samo jedna žrtva umesto jedanaest.”

Epilog

Već u danima nakon tragedije, javnošću je zavladalo međusobno optuživanje. Nazir Sabir, u pismu koje je pomenuto na početku teksta, opisao je kako je nekolicina preživelih pokušavala da odgovornost prebaci na druge penjače, na lokalnu ekipu, jedni na druge – tvrdeći, između ostalog, da je uže bilo fiksirano mnogo niže nego što je trebalo. Takvo prebacivanje krivice nazvao je nefer, ali s obzirom na okolnosti i razumljivim.

Zvanična reakcija pakistanskih vlasti bila je sastanak na visokom nivou u Ministarstvu turizma, kome su prisustvovali van Rojen, van de Gevel, korejski penjači i njihov oficir za vezu. Sekretarijat za turizam je, zajedno sa Alpinističkim klubom Pakistana, tada formirao tim koji je trebalo temeljno da istraži šta se zaista dogodilo. Da li je ta istraga ikada zvanično okončana i objavljena javnosti, nijedan dostupan izvor ne potvrđuje. Baš kao što, koliko god pažljivo tražili, ni u jednom izvoru, srpskom ili međunarodnom, ne postoji pomen ikakvog sudskog procesa protiv bilo kog učesnika ili organizatora ekspedicija.

Umesto sudskih presuda, godinama posle usledile su knjige i to nekoliko njih, međusobno sukobljenih. Konfortola je svoju verziju izneo u “Giorni di ghiaccio” (“Dani leda”), van Rojen u “Surviving K2”, Sesilija Skog u norveškoj “Til Rolf”, dok je novinar Njujork Tajmsa Grejem Bouli najdetaljnije rekonstruisao ceo događaj u knjizi “No Way Down”. Amanda Padoan i Piter Zukerman posvetili su posebnu knjigu, “Buried in the Sky”, iskustvima šerpi i pakistanskih nosača tog dana. Dokumentarac “The Summit” iz 2012, reditelja Nika Rajana, dodatno je pokušao da složi kockice kroz izjave preživelih.

Kod nas, postoji nekoliko kratkih i dokumentarnih filmova o ovom usponu i Drenu Mandiću. U dokumentarnom filmu iz 2009. Srđana Olmana “K2 – Poslednji uspon” govore Gizela Mandić (Drenova majka) Iso Planić, Predrag Zagorac, Milivoje Edreljan, Mirjana Alapović (Drenova devojka) i drugi.

Ne slažu se svi ni oko toga da li je uopšte bilo šta trebalo drugačije uraditi. Iskusni penjač Greg Čajld, koji je K2 popeo 1990. znatno težom rutom, ponudio je blaži pogled na samo kašnjenje. Rekao je da je i on na vrh stigao oko 20h i da bi iskusan penjač trebalo da bude sposoban da se spusti i po mraku, dodajući da je čitav koncept “vremena za povratak” zapravo izum komercijalnih vodičkih agencija, kojima je klijentima potrebna jasna granica.

Do te 2008. godine, u ekspedicijama na K2 poginulo je najmanje 77 alpinista. Naredne dve godine, 2009. i 2010, niko nije uspeo da se popne na K2. Vrh je ponovo popet tek 23. avgusta 2011.