HGSS oštro odreagovao nakon akcije spašavanja
Hrvatska gorska služba spašavanja (HGSS) Stanica Makarska ponovo je, u noći između 14. i 15. avgusta, spasavala izgubljenog stranog državljanina na Biokovu. Ovog puta, nakon akcije, odlučili su da javno progovore oštrije nego inače.
Poziv preko Centra 112 stigao je u 21:28h, a reč je bila o stranom državljaninu koji se izgubio prilikom silaska sa vrha Sveti Ilija (1.642m), jednog od viših vrhova biokovskog masiva. Na teren je izašlo osam pripadnika HGSS Stanice Makarska. Do unesrećenog su stigli u 1:04h, a akcija je završena u 4:30 ujutru, povratkom spasilaca u bazu.
Naslovna fotogradija: HGSS
Ono što je ovu akciju izdvojilo od sličnih bila je reakcija same službe. HGSS Makarska je ovoga puta odlučio da zaoštri ton, jer im, kako su naveli, većina intervencija ovog leta liči jedna na drugu. Osoba potpuno nespremna za teren i izazove sa kojima se suočava, koja se posle nekog vremena izgubi, ostane bez snage, ili oboje. Poručili su: “Jer ovo ljeto previše naših akcija izgleda isto. Nema dovoljno vode. Nema lampe. Nema odgovarajuće obuće. Nema dobre procjene vremena i vlastitih mogućnosti.”
Iz službe su naglasili da će uvek izaći na teren kada je pomoć potrebna, ali su podsetili i da se veliki broj intervencija može izbeći uz minimalnu pripremu.
Ko su ti “planinari”?
Ono što ova, kao i mnoge slične vesti, otvara jeste pitanje terminologije koje retko ko postavlja naglas. Mediji su navikli da svakoga ko se nađe u nevolji na planini automatski nazovu “planinarom”. U praksi, to vrlo često nije tačno. Neretko je o turistima koji su, u sandalama i bez kapi vode, odlučili da je super ideja popeti obližnji vrh, fotografisati se za neku društvenu mrežu, uhvatiti zalazak sunca i slično.
Imali smo sličan primer i kod nas, kada su svi domaći mediji preneli vest o “spasenim planinarima” na Rtnju – iako su fotografije koje je tom prilikom objavila GSS Srbije jasno pokazivale da po opremi i odeći nije reč o planinarima, već o slučajnim posetiocima kojima je “dunulo” da se tu nađu.
Ova neprecizna upotreba termina postaje sve češći slučaj i sa razlogom izaziva razne reakcije ljudi koji nisu u našem svetu. Ono što bi tu realno pomoglo jeste ozbiljnija, kontinuirana medijska kampanja. Ne samo apeli gorskih službi posle svake nesreće, već i uključivanje institucija koje imaju resurse i doseg da tu poruku prenesu širem broju ljudi, poput ministarstava turizma, kako god se ona zvala u zemljama u regionu.
Pritom, ne treba zaboraviti ni ko snosi teret ovog problema – gorske službe spasavanja u čitavom regionu su, gotovo bez izuzetka, volonterske organizacije. Ljudi koji nesebično, bez naknade, izlaze na teren u svim vremenskim uslovima, podjednako za planinara koji je imao lošu sreću ili napravio grešku i za turistu u sandalama koji je precenio svoje mogućnosti. Posao koji te službe obavljaju zaslužuje mnogo više pažnje i podrške nego što trenutno dobijaju.
Nedavno smo objavili serijal “Planina ne prašta EGO” gde se maltene sve što Vanja sa našim gostima priča može primeniti kako na visokogorske ekspedicije tako i na vrhove od 800m.
