Bela smrt zemunske ekspedicije – tragedija na Bjelašnici, 1962.

U noći između 1. i 2. decembra 1962, na Bjelašnici se odigrala najveća planinarska tragedija u istoriji nekadašnje Jugoslavije, a i do danas na ovim prostorima. Bela smrt je zadesila sedmoricu mladih planinara zemunske ekspedicije, članova planinarskih društava iz Zemuna, Beograda i Sarajeva, izgubila su život u nezapamćenoj snežnoj oluji, na samo stotinak metara od cilja. Prema pojedinim izvorima, deo grupe činili i članovi zemunskog Kinokluba, koji su na Bjelašnicu krenuli kako bi kamerom snimili materijal za dokumentarni film. Njegov naziv bio je “Bela smrt”.

“Od siline vetra se nije moglo disati, nije se mogao videti prst pred okom, a sitne ledene pahulje zabadale su se u lice i oči kao milion igala”, opisao je decenijama kasnije, u pismu iz 2012. upućenom dugogodišnjem planinarskom vodiču Radmilu Mariću, Branko Matić – jedan od četvorice koji su preživeli. “Razbila nas je i raznela snežna oluja”, napisao je dalje, “prekinula divnu mladost i druženje koje je bilo toliko čisto, istinsko i lepo da se bliži skoro nestvarnom.”

Ko su bili planinari zemunske ekspedicije

Jedanaest mladića, članovi PD Naša krila Zemun, PD Partizan Beograd, PD Železničar Sarajevo i PD Bjelašnica Sarajevo, krenuli su 29. novembra, na Dan Republike, na zimski uspon na najviši vrh Bjelašnice (2.067m), gde se nalazi zgrada opservatorije. Prema zvaničnom saopštenju Izvršnog odbora Planinarskog saveza Jugoslavije, objavljenom u časopisu “Naše planine” početkom 1963, grupa nije bila sastavljena od potpunih početnika – samo jedan član imao je manje od 16 godina, dok su ostali bili stariji, neki i preko 20. Dok kao iskusnije planinare, sa dužim stažom, saopštenje imenuje samo dvojicu: Miodraga Prvanovića i Zorana Ivanišina, koji je imao završen alpinistički kurs.

Prvi pokušaj uspona, 30. novembra, prekinut je zbog lošeg vremena – grupa se vratila u planinarske kuće na Stanarima i Sitniku. Sledećeg dana, oko 13 časova, ipak su krenuli ponovo, iako se vreme već tada pogoršavalo – zanemarivši upozorenja drugih planinara i dežurnog člana uprave društva u tom domu, samouvereno su nastavili, verujući da će, uz pomoć markacije, bez problema stići do opservatorije.

Noć pod grebenom i razdvajanje

Za vreme uspona grupa je držala organizovan raspored, tako što su se fizički jači smenjivali na čelu kolone, dok su dvojica najiskusnijih, Prvanović i Ivanišin, bili na začelju. Tek pri samom vrhu, zbog nevremena, izgubili su markaciju. Neko vreme su lutali, uporno pokušavajući da pronađu opservatoriju. Kako u tome nisu uspeli, odlučili su da bivakuju zaklonjeni u useku pod grebenom. Ujutru, 2. decembra, vreme se dodatno pogoršalo. Zoran Ivanišin i još dvojica ranom zorom su otišli da izvide teren oko grebena. Vratili su se sa lošim vestima da je magla gusta, a vetar orkanske jačine i predložili da se grupa vrati. Većina je, prema zvaničnom saopštenju, “zanesena uspehom i saznanjem da su nadomak cilja”, ipak odlučila da nastavi ka vrhu.

Usled sve težih uslova i sve veće telesne i psihičke iscrpljenosti, kolona se prvo proredila, a zatim i potpuno raspala na dva dela. Čelo kolone, upravo četvorica koji će preživeti, prešli su preko grebena, promašili put ka opservatoriji i uspeli da se probiju do sela Milišići. Ostali, izgubivši vezu sa njima, pojedinačno su pokušavali da se probiju do vrha i jedan po jedan, izgubili živote, na razdaljini od 150 do 300 metara od zgrade opservatorije.

Sedam dana potrage za članovima zemunske ekspedicije

Potraga je počela već 3. decembra i trajala punih sedam dana, u prečniku od pet kilometara, po magli i orkanskom vetru, uz temperature duboko ispod nule. U njoj su, pored profesionalnih spasilaca iz Sarajeva, učestvovali i meštani okolnih sela, radnici obližnjeg oglednog dobra, kasnije i policija iz Sarajeva. Spasioci su noćili zbijeni po u malim planinskim kućama, bez dovoljno hrane, naizmenično se odmarajući na svega par kreveta. Od potpune fizičke iscrpljenosti, pojedini su tokom potrage doživljavali halucinacije. Jedan od njih je “video” kolone planinara i skijaša, drugi tople kuće sa upaljenim svetlima iako ničega nije bilo.

Prvog dana potrage pronađena su tela četvorice – Vujinac, Sabo-Pešić, Kožuh i Siniša Tvorić. Drugog dana Zoran Tvorić. Potpukovnik Mirko Ivanišin, otac nestalog Zorana, ostao je na opservatoriji i nakon što su se ostali spasioci vratili u Sarajevo, čekajući da se pronađe njegov sin. Zoran Ivanišin i Aleksandar Krnješevac pronađeni su od strane slovenačkog GSS iz Jesenica, uz pomoć pasa tragača. Tela su bila zakopana 50 do 60 santimetara pod snegom, udaljena 150 metara jedno od drugog. Kod tela Ivanišina pronađena je i pretplatna karta beogradskog tramvaja sa njegovom fotografijom.

Spasilac Uzeir Beširović je kasnije zapisao: “Nema tog oka koje tada za ovom decom nije zaplakalo.”

Poginuli

• Slobodan Vujinac (18), PD “Naša krila” Zemun
• Anđelko Sabo-Pešić (15), PD “Naša krila” Zemun
• Nikola Kožuh (17), PD “Naša krila” Zemun
• Aleksandar Krnješevac (16), PD “Naša krila” Zemun
• Zoran Ivanišin (20, student), PD “Partizan” Beograd
• Zoran Tvorić (16), PD “Železničar” Sarajevo
• Siniša Tvorić (18), stariji brat Zorana, PD “Bjelašnica” Sarajevo

Preživeli

Miodrag Prvanović (31, službenik), Vojislav Matić (21, tehničar), Branko Matić (16, brat Vojislava), Rifat Hasečić (16) – svi iz Zemuna.

Sahrana i nasleđe

Sedmog decembra u Sarajevu je, u prisustvu oko 10.000 građana, obavljena sahrana braće Siniše i Zorana Tvorića. Istog dana, vozom su za Zemun upućeni posmrtni ostaci trojice nastradalih, gde su i sahranjeni. Tri dana kasnije, 10. decembra, na peronu sarajevske železničke stanice, uz zvuke posmrtnih marševa i u prisustvu oko 2.000 građana, ispraćeni su i ostaci poslednje dvojice pronađenih. Četvorica preživelih zbrinuta su u sarajevskoj gradskoj bolnici, gde ih je, kako beleže tadašnji izvori, posetio veliki broj građana.

Na vrhu Bjelašnice, u čast poginulih, podignut je sedmostrani obelisk. Prvi memorijalni pohod organizovan je već 1972, na inicijativu beogradskog PD Železničar uz podršku sarajevskog PD Bjelašnica i održavao se redovno sve do početka devedesetih, kada ga je prekinuo rat. Nakon rata, pohod su obnovili sarajevsko HPD Bjelašnica 1923 i beogradsko PD Železničar.

Ulica u zemunskom naselju Ćukovac, ranije ulica Žarka Zrenjanina, od 2004. nosi ime “Sedam zemunskih planinara”. Iako četvorica poginulih su zaista bili članovi zemunskog društva, ekspedicija je krenula iz Zemuna i u javnom sećanju ostala je zapamćena kao “zemunska”.

Nesreća iz 1962. je i do danas najteža zabeležena na ovim prostorima, a ako te interesuje više o najvećoj nesreći na K2, u kojoj je učestvovala srpska ekspedicija, pročitaj na ovom linku.

Članak sa dnevnikom spasioca Gorske službe spašavanja Uzeir Beširović iz Sarajeva objavio Naše planine, 1. siječnja 1962., slika 27 Tekst