Nesreća u planini. Tabu tema planinarske zajednice – deo 1.

Nesreća u planini su tabu tema planinarske zajednice. Često ih umanjimo, gurnemo pod tepih, ili u malim krugovima tiho odzvanja jedno te isto pitanje: ko je kriv? Outdoor tested tim i naši prijatelji nisu tu da traže krivce, ali jesmo tu da pokrenemo taboo temu planinarske zajednice.

Bez ovakvih razgovora, otvorenih i bez cenzure, nema učenja. A bez učenja se iste greške na planini se ponavljaju. Sve dok neko novi ne plati danak pričama koje su prećutane i svom neiskustvu zato što nije imao od koga da nauči.

Našoj inicijativi se priključuju:

• Aleksandar Rašin — Načelnik službe vodiča Planinarskog saveza Srbije, vodič 1. kategorije, instruktor i član UIAA trening komisije.
• dr Nemanja Vasiljković — doktor medicine, ortopedski hirurg i traumatolog, instruktor i spasilac Gorske službe spasavanja (GSS), član Visokogorske reprezentacije PSS-a.

Sa Rašom i Nemanjom otvaramo Pandorinu kutiju pitanjima koja retko ko postavlja naglas.

Zašto stručna javnost i planinarska zajednica retko javno analizira nesreće?

Odgovor je iznenađujuće direktan: kulturološki smo skloni da nesreće umanjujemo i “guramo pod tepih”, dok se u drugim visokorizičnim industrijama (medicina, avio-industrija, građevina) svaki incident detaljno analizira kako bi se pomerili standardi i naučilo novo. U planinarstvu se to kod nas jednostavno ne radi dovoljno, u čemu su se sa nama složili i Aleksandar Rašin I Nemanja Vasiljković.

LINK – 1.deo serijala na Outdoor tested YT kanalu

Zašto priznavanje greške nije slabost, već ključ da ostaneš živ i probaš ponovo?

Dodatni razlog leži u ljudskoj prirodi da sebe prikažemo u najboljem svetlu. Ako priznamo greške, to se u našoj planinarskoj zajedici doživljava kao slabost. Iako je, po ličnom mišljenju Nemanje koji je doktor medicine na VMA, sa iskustvom u više od 300 intervencija sa GSS-om (od čega 50 izuzetno teških), nikad nije postojalo “savršeno zbrinjavanje”. Svaka akcija, sadrži barem jedan detalj koji je mogao biti urađen bolje, a upravo iz tih sitnih propusta se najviše uči.

Ko bi trebalo da preuzme inicijativu i započne teme o nesrećama?

Kada pričamo o Srbiji, Aleksandar i Nemanja, se slažu da bi to trebalo da bude Planinarski savez Srbije (PSS) i Služba vodiča, u saradnji sa GSS-om, koji su istorijski usko povezani (saradnja duga gotovo 75 godina).

Obojica su u razgovoru prihvatila i sopstveni nedostatak: kao “operativci” su navikli da rade posao, a ne da o njemu pričaju. Nedostaje im medijski i marketinški pristup temi, i pomoć u borbi sa click bate naslovina i imenovanju stvari koja ode u javnost.

Šta je ekspedicija, a šta visokogorska akcija?

Da se razumemo, u celoj priči mi se osvrćemo na zajednicu koja je svojim članstvom i kao krovnu organizaciju ima Planinarski savez Srbije. Samim tim, cela priča ima smisla za sve one koji ovo smatraju bitnim, biti u savezu. Nije nužno, ali imati krovnu organizaciju najviše pomaže kada su loši dani pred nama zbog greške ili nesreće. Nije nužno, ali ako smo deo zajednice, trebalo bi da se pravila i pravilnika pridržavamo.

Šta je ekspedicija, a šta visokogorski uspon u definicijama koje izgledaju knjiški i out of date, ali jesu ono što kod nas definiše ova dva pojma.

• Ekspedicija – po Pravilniku o izvođenju visokogorskih uspona Komisije za visokogorstvo i ekspedicije PSS-a (usvojen 2018. godine), je akcija više ljudi sa zajedničkim ciljem, na udaljenom i često nepristupačnom terenu (najčešće van zemlje), koja podrazumeva adekvatnu opremu i preciznu podelu uloga unutar organizovane grupe.
• Visokogorski uspon kod nas u Srbiji podrazumeva, prema istom pravilniku, uspon na planinei iznad 2000 metara u zimskim uslovima, odnosno iznad 3500 metara u svim uslovima (letnjim i zimskim). I ovo uzmite sa rezervom, planinarenje Avalom i Kosmajem nije visokogorstvo. Granica od 3500 m preuzeta je iz alpske definicije linije snega. Pravilnici Planinarskog saveza Srbije

Razlog za drugačiju definiciju kod nas je jednostavan: u regionu nemamo vrhove više od 3000 m.

Kako društvene mreže stvaraju utisak da je planina “laka”?

Nesreće u planini se prikazuju i na društvenim mrežama, ali u segmentima koje kreator reel-ova napravi. Složićemo se oko jedne stvari: od vremena pandemije broj ljudi koji odlaze u prirodu naglo raste, a samim tim i apetiti za visinama i ekstremima se multipliciraju.

Ovaj trend je lako objasniti i čine ga:

Dostupnost jeftinije avio karte i opšti rast životnog standarda učinili su visokogorstvo dostupnim mnogo širem krugu ljudi nego pre 100 godina, kada je planinarenje bilo privilegija bogatih sa dovoljno vremena i novca.

Društvene mreže i lepe fotografije sa vrhova stvaraju utisak da je uspon jednostavan (“ma, istrčiš”), dok podaci o rekordima poput onih Ulija Šteka dodatno pojednostavljuju u našim glavama činjenicu: “ako on može za dva sata, ja mogu za jedan dan”.

Statistika nije na strani planinarenja, i što je veći broj ljudi u planini multiplicira se mogućnost nesreća. Uz dužno poštovanje porodicama poginulih, svedoci smo tome na Elbrusu, Karakorumu, Alpima, Velebitu…

Kako niz malih odluka može da preraste u ozbiljnu situaciju?

Nesreća na planini nije posledica samo jedne greške. Katastrofalne situacije se retko dešavaju iz vedra neba. One su gotovo uvek posledica niza manjih grešaka: svaka od njih je bila prilika da se odustane ili promeni odluka: sve dok se, ne dogodi kumulativni “lavinski” efekat sa ozbiljnim posledicama.

Lokalni vodič – da li je potreban ili ne?

Jedan od najvažnijih i najprovokativnijih momenata razgovora tiče se sve popularnijih komercijalnih ekspedicija i uspona uz plaćenog vodiča. Rašin i Nemanja upozoravaju na opasnu zabludu: ljudi veruju da plaćanjem vodiča automatski obezbeđuju izlazak na vrh. U stvarnosti, plaćate znanje, iskustvo i poznavanje terena lokalnog vodiča . Vodič nikada nije uzrok i neko ko utiče na vreme, a daleko od toga da u “svom dvorištu” želi nesreću na planini.

Guide Halo efekat

Fenomen u kom učesnici toliko slepo veruju vodiču da prestaju sami da prate situaciju, pripremu i donošenje odluka. Problem nastaje kada vodiču iz bilo kog razloga (npr. zdravstvenog) zatreba pomoć, ili u slučaju Nisdaja pogine, grupa tada ostaje bez ikakvog znanja o tome gde se nalazi, šta dalje da radi i kako da reaguje.

Ovaj efekat je sve češći upravo zbog rastućeg broja neobučenih učesnika u planini i zabluda – ako Janko može mogu i ja.

Kada odustati znači – sprečena nesreća u planini?

Zaključak 1. dela – Uspeh nije nužno stizanje na vrh.

Ponekad je mnogo veći uspeh odustati sto metara ispred cilja i vratiti se živ. Imaš samo jednu priliku da NE napraviš katastrofalnu grešku.

Planina nije poligon za snimanje reelsa ni Instagram tura. Dobra odluka često nije ona koja vodi naviše, već ona koja nas bezbedno vraća kući.

Bonus: Prednosti i mane angažovanja lokalnih vodiča na usponima

Ovo je 1. od 4 dela serijala “Planina ne prašta ego: Zašto ćutimo o nesrećama”.

U narednim epizodama nastavljamo dalje, sa konkretnim primerima, statistikom nesreća u regionu i poređenjem sa drugim planinskim sistemima u svetu.

Planinaski pozdrav.