Mont Blanc: 240 godina od osvajanja “proklete” planine

Dva čoveka iz Šamonija, noću, sa po jednim ćebetom, drvenim štapovima i bez ijednog metra užeta, krenuli su uz najviši vrh Zapadne Evrope – Mont Blanc. Meštani su decenijama ovaj vrh zvali “prokletim”, a danas, 240 godina kasnije, Mon Blan (najviši vrh Alpa i Evrope) svake godine pokuša da popne oko 20.000 ljudi, uz pomoć sajli, fiksne užarije i spavajući u planinarskim domovima sa krevetima na sprat. Ali, prva priča o prvom osvajanju najvišeg vrha Alpa i Evrope, naravno, ne može da prođe bez nagrade, kontraverzi i klevete.

Prokleta planina i nagrada stara 26 godina

Sve do kraja 18. veka, Mon Blan (Mont Blanc) je za stanovnike Šamonija predstavljao strašno mesto. Glečer Mer de Glace se tada spuštao do samog sela, a postojalo je verovanje da ko god se otisne u te visine, neće se nikada vratiti. Ipak, planina je privlačila i naučnike i avanturiste, među kojima je bio i geolog iz Ženeve, Horas Benedikt de Sosir. Kada je 1760. posetio dolinu, ostao je opčinjen dotad neosvojenim vrhom i ponudio novčanu nagradu za prvog čoveka koji stigne na vrh i pokaže mu put kojim je to moguće izvesti.

U naredne dve decenije, nekoliko ekspedicija je pokušalo bez uspeha da osvoji Mont Blanc. Godine 1783, jedna grupa je pokušala preko Grands Mulets-a i odustala. Zatim 1784. lekar Mišel-Gabrijel Pakar i istraživač Mark Teodor Buri pokušali su zajedno, ali ih je zaustavilo nepredvidivo vreme. Iste te godine, 17. septembra, Žan Mari Kute i Fransoa Kide sa suprotne strane stigli do prevoja Kol di Dom, ali nisu nastavili dalje.

Do pomaka je došlo u junu 1786, kada su se dve grupe istraživača podelile. Jedna grupa je krenula preko Montagne de la Côte, druga preko Aiguille du Goûter-a. Lovac na divokoze i kristale Žak Balma pratio je prvu grupu, ali se u sumrak odvojio, ostao sam, zarobljen na glečeru preko noći. Preživeo je noć pod stenom na niskoj temperaturi, vrlo značajan podatak za to vreme. Kada se vratio u selo, zatekao je bolesnu ćerku i otišao kod Pakara da zatraži pomoć. Usput mu je ispričao da je moguće preživeti noć na toj nadmorskoj visini i uslovima. Pakar, koji je godinama teleskopom proučavao teren tražeći najbolju moguću rutu ka vrhu, predložio je da probaju još jednom zajedno.

Dvodnevni uspon do vrha Mont Blanc

Dvojac je krenuo, maltene u tajnosti, popodne, 7. avgusta 1786, pošto su prethodno zamolili nekoliko ljudi od poverenja da narednog dana, iz Šamonija, teleskopom posmatraju vrh planine, kako bi mogli da potvrde uspeh ili pošalju pomoć u slučaju nesreće. Prenoćili su pod velikom stenom na Montagne de la Côte, mestu koje je kasnije prozvano “Balmino sklonište”. U torbama su nosili ćebad, hranu i Pakarove naučne instrumente. Upotrebom barometara i termometara, nameravao je da dokaže kako je Mon Blan zaista najviši vrh Alpa.

Drugu fazu uspona počeli su u 4:15 ujutru, 8. avgusta. Nisu nosili ni uže, ni cepin (koji tada nije ni postojao), a jedina pomoćna oprema bio je po jedan drveni štap dužine 3m, sa gvozdenim šiljkom na dnu (Alpenstock). Tokom petočasovnog prelaska čuvene i opasne deonice zvane La Jonction, gde se led stalno pomerao i pucao, Alpenstock im je služio kao oslonac za ravnotežu, merenje dubine snega i pomoćno sredstvo kojim su proveravali koliko je led ispred njih siguran za korak. Kada bi naišli na pukotinu, jedan kraj štapa bi zabili na suprotnu ivicu i oslanjajući se na njega, raskoračeni prešli sa jedne strane na drugu stranu. Odatle su stigli do do tada neistraženog gornjeg dela, Grand Plateau, odakle im je do vrha preostalo još 900 metara uspona kroz jak vetar i eksponiranost. Te večeri u 18:23, stigli su na vrh, gde je Pakar odmah zabeležio očitavanja barometra i temperature, pre nego što su krenuli nazad i raključio da je visina 4.810m.

Nagrada je osvojena ali priznanje tek 2 veka kasnije

Balma je naplatio nagradu koju je de Sosir ponudio još 1760. Pakar, kome novac nikad nije bio motiv, ceo svoj deo je dobrovoljno ustupio Balmi. Kralj Sardinije Viktor Amadeus III dodelio je Balmi počasnu titulu “du Mont Blanc”. A sam de Sosir se na vrh popeo već sledeće, 1787. godine, ali u pratnji 18-19 vodiča i nosača i sa ogromnom količinom prtljaga: šatorom, sklopivim krevetom, dušekom, čaršavima, osam kaputa, šest košulja, čizmama, tri para cipela i papučama.

Ono što je usledilo nije bilo priznanje koje su obojica podjednako zaslužila. Mark Teodor Buri, koji je godinama pre toga pokušavao da bude prvi na vrhu, već 25. novembra 1786. u pariskom časopisu Mercure de France, objavljuje izveštaj koji namerno izvrće činjenice. Balmu prikazuje kao jedinog junaka, a Pakara kao iscrpljenog “klijenta” koga je Balma praktično vukao do vrha. Pakar je imao overenu izjavu svedoka i sopstvenu ispravku u novinama, ali je birao da ćuti, umesto da traži sudsku satisfakciju. Smatrao je da prava vrednost leži u trpljenju uvreda, a ne u osveti zbog njih.

Laž se održala naredna dva veka, ponajviše zahvaljujući Aleksandru Dima Stariju, koji ju je 1833. dodatno raširio u tada popularnoj putopisnoj knjizi. Spomenik podignut u Šamoniju 1887, za stogodišnjicu uspona, prikazuje samo Balmu. Ozbiljna istorijska studija, koja je obavljena 1957. godine na Oksfordu, na kraju je dokazala suprotno od lažne legende – da je Pakar zapravo bio ravnopravan partner i da je Balma sopstvenim svedočenjem, pod zakletvom, to i potvrdio. I tako dvesta godina gasnije, nepravda je ispravljena pa je Pakar dobio svoj spomenik 1986. godine.

Da li je “Pakar-Balmina ruta” i dalje u upotrebi?

Originalna Pakar-Balmaina ruta iz 1786, poznata pod imenom l’Ancien Passage (“Stari prolaz”), danas je, naročito u svom gornjem delu kroz Rochers Rouges, praktično neupotrebljiva. Njen donji deo, preko glečera Bosson, danas je poznat kao ruta Grands Mulets po istoimenoj kamenoj gredi na kojoj je 1853. sagrađen prvi planinarski dom. Čitava originalna ruta, kao celina, više nije u upotrebi.

Umesto nje, danas se koristi takozvana Goûter ruta (Voie Royale ili Voie des Cristalliers), koju su prvi kompletno prešli tek 1861. godine, 75 godina posle, Britanci Lesli Stiven i Fransis Foks Taket sa alpskim vodičima. Ta ruta je danas najmasovnija ruta ka vrhu, dok se Grands Mulets ruta danas koristi uglavnom zimi, za skijaški uspon i spust ili leti kao ruta za spust. Dostupna je žičarom Aiguille du Midi. Deo koji su Pakar i Balma koristili u samom gornjem delu uspona, uz takozvane Rochers Rouges, danas se uopšte ne koristi. Današnji penjači na vrh izlaze preko grebena Arête des Bosses, prvi put dostignutog 1859. sa Grands Mulets strane, a u sklopu kompletno nove rute prvi put pređene 1861. Sama Grands Mulets ruta je, zbog otapanja glečera i sve većeg broja pukotina na traverzi La Jonction, sve ređe u upotrebi čak i za skijaše.

Uspon na Mon Blan danas

Mon Blan danas svake godine pokuša da osvoji oko 20.000 ljudi, što ga uprkos relativno nižoj tehničkoj sazhtevnosti, čini planinom sa najvećim brojem poginulih na svetu u apsolutnim brojkama. Procena da je od prvog uspona do danas na Mon Blanu život izgubilo između 6 i 8 hiljada ljudi. Od 2018. na ovamo svake godinu pri pokušaju uspona na vrh, pogine oko 10 penjača, dok na čitavom planinskom masivu je i do 100 smrtih slučajeva godišnje. Ipak, procentualno gledano, zahvaljujući velikom broju pokušaja uspona, stopa smrtnosti je daleko niža nego na najpoznatijim svetskim planinama. Apsolutne brojke su veoma visoke jer, između ostalih razloga, svake godine veliki broj ljudi pokuša uspon bez prethodnog iskustva, izvršene aklimatizacije i licenciranog vodiča.

Mon Blan danas svake godine pokuša da osvoji oko 20.000 ljudi, što ga uprkos relativno niskoj tehničkoj težini, čini planinom sa najvećim brojem poginulih na svetu u apsolutnim brojkama. Procena je da je od prvog uspona do danas na Mon Blanu život izgubilo između 6 i 8 hiljada ljudi. Od 2018. na ovamo, svake godine pri pokušaju uspona na vrh pogine oko 10 penjača, dok je na čitavom planinskom masivu i do 100 smrtnih slučajeva godišnje. Ipak, procentualno gledano, zahvaljujući velikom broju pokušaja uspona, stopa smrtnosti je daleko niža nego na najpoznatijim svetskim planinama. Apsolutne brojke su veoma visoke jer, između ostalih razloga, svake godine veliki broj ljudi pokuša uspon bez prethodnog iskustva, izvršene aklimatizacije i licenciranog vodiča.

Najopasnija tačka na današnjoj, “lakšoj” Goûter ruti je Grand kuloar (Couloir du Goûter), najviše zbog odrona kamenja. Između 1990. i 2017. godine, na toj jednoj deonici zabeleženo je 102 smrtna slučaja i 230 povređenih, u okviru ukupno 347 akcija spašavanja. Tokom vrhunca sezone, između sredine maja i sredine oktobra, gorska služba spašavanja u regionu Mon Blana obavi u proseku oko 770 akcija godišnje.

Koliko je taj deo rute opasan, pokazala je i tragedija od 15. jula 2026, o kojoj smo već pisali na Outdoor Tested portalu. Tada je u oko 2:30 ujutro, odron kamenja usmrtio iskusnog IFMGA vodiča Pavela Žofku i jednog od njegova dva klijenta. Nesreća se dogodila usred talasa vrućine koji je letos pogodio Alpe-, što je dovelo do topljenja permafrosta koji decenijama drži masu stena na okupu.